Патријарх српски Вићентије I

Патријарх српски Викентије I
Лични подаци
Датум смрти1758.
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године(1758)
ПретходникГаврило III
НаследникПајсије II
Митрополит београдски
Године(1753)

Вићентије I Стефановић био је архиепископ пећки и патријарх српски у време великих превирања у врху патријаршијске управе (1758).[1]

Биографија

Монашки чин је примио у неком од фрушкогорских манастира, пошто је био васпитаник Карловачке митрополије. Помиње се око 1724. године у манастиру Петковици.[2] Био је архиђакон (1832)[3] на двору карловачког митрополита Викентија Јовановића. Као архиђаком вршио је и дужност визитатора митрополита Викентија, коме је подносио писмене реферате о својим визитацијама. Такође је за време заточења епископа бачког Висариона Павловића управљао Бачком епархијом.

После пораза митрополита Викентија у борби против Владике Висариона и других епископа, био је заједно са генералним секретаром Павлом Ненадовићем и секретаром Матулајем, 1736. године, затворен неколико недеља.

Пре доласка за патријарха пећког био је митрополит београдски (1752)[4]. Био је митрополит београдски од почетка 1733. године.[5] Као митрополит београдски посетио је манастир Дечане. О тој његовој посети остао је запис у коме се каже да је 26. јуна 1753. године посетио свету обитељ манастир Дечане, и поклонио се светим моштима светог краља Стефана и сестре му Јелене и да је дао 11 златника и 11 гроша.[6]

Наследио је на патријаршијском престолу Гаврила III Грка, за кога се писало да је враг и разоритељ. Када је постао патријарх Викентије је отпутовао у Цариград да прими берат о постављењу, где је напрасно умро вероватно од последица тровања, 1758. године.

Референце

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 73.
  2. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. фебруар 1930.
  3. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 31. мај 1905.
  4. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. фебруар 1904.
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. април 1904.
  6. ^ "Нова искра", Београд 1. август 1908.

Литература

  • Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро. 
  • Кашић, Душан Љ. (1960). „Стање у Пећској патријаршији после емиграције патријарха Арсенија IV” (PDF). Богословље. 19 (1-2): 16—30. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019. 
  • Мирковић, Мирко (1965). Правни положај и карактер Српске цркве под турском влашћу (1459-1766). Београд: Завод за издавање уцбеника. 
  • Радосављевић, Недељко В. (2007). „Београдски митрополити од 1739. до 1804. године” (PDF). Историјски часопис. 55: 219—234. 
  • Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690-1766”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552. 
  • Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра. 
  • Шулетић, Небојша (2021). „Именовања пећких патријараха (1691-1766)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 104: 51—71. 

Спољашње везе

-
 митрополит београдски
1753.
-
архиепископ пећки и патријарх српски
1758.
  • п
  • р
  • у
Архиепископи
1219—1346.
Патријарси
1346—1463.
1557—1766.
Карловачки митрополити1
Карловачки митрополити 1690—1726.
Београдски митрополит 1718—1726.
Београдско-карловачки митрополити 1726—1739.
Карловачки архиепископи и митрополити 1739—1920.
Београдски митрополити
1831—1920.
Цетињски митрополити
1766—1920.
Патријарси2
од 1920.
  • 1 У појединим периодима носила име Београдско-карловачка. Карловачка патријаршија под таквим именом била је канонски непризната.
  • 2 Обнављање партријашије 1920. године уједињењем три митрополије (Карловачке, Београдске и Цетињске) са осталим епархијама.
Портали:
  •  Биографија
  •  Православље